Jedan od najprevođenijih srpskih književnika svoje generacije, prevodilac, urednik i publicista, Vladimir Arsenijević nakon dvadeset dvije godine, sinoć je ponovo bio gost Barskog ljetopisa. Nakon svog prvog i izuzetno uspješnog romana „U potpalublju“ čija je prva crnogorska promocija bila upravo u Baru, Arsenijević je, kroz razgovor sa moderatorom Željkom Milovićem, na platou ispred Dvorca kralja Nikole promovisao roman „Ti i ja, Anđela“, izdat 2016. godine.
Promovisani roman je zapravo rimejk romana „Anđela“ iz 1997. godine, kojim je bitno izmijenjena struktura i priča , tako da zapravo čitamo potpuno nov roman, odnosno potresnu priču o životu u grotlu zla ranih devedesetih godina.
„Ja sam te stvari pisao upravo tokom devedesetih i tamo negde od dve hiljadite godine osetio užasno prezasićenje svim tim, pa sam odlučio da pustim vreme da teče, kao sa namerom da se vratim jednog dana i da to nekako obnovim. Tako da je prošlo nekih dobrih petnaest godina pre nego što sam osetio dovoljno motivacije i poriva da to zaista uradim. A onda, u međuvremenu sam mislio da će se naše okolnosti promeniti, pa ćemo mi živeti u nekim „Švajcarskama“, da će sve izgledati potpuno drugačije, pa ću ja sa nekim čuđenjem gledati na to doba. A ono realnost jeste jako drugačija, ali ujedno i nije i to svi mi koji pamtimo to doba jasno vidimo, tako da sam sa tim čudnim osećajem da pišem o vremenu koje je daleko, ali 
i koje nije toliko različito od našeg vremena pisao tu novu verziju knjige, jer „Ti i ja, Anđela“ je zapravo jedna potpuno nova verzija knjige „Anđela“, koja je opet nastavak knjige „U potpalublju“, kazao je autor.
Vladimir Arsenijević je u književnom svijetu Srbije napravio pravi bum objavivši 1994. godine svoj prvi roman „U potpalublju“ za koji je dobio NIN-ovu nagradu i ostao zapamćen kao njen najmlađi dobitnik ikad, a knjiga kao do sada jedini debi roman ovjenčan ovom uglednom nagradom. Roman je preveden na dvadeset stranih jezika. Od tada se svojim radom sve izvjesnije pozicionirao kao jedan od uspješnijih i važnijih savremenih stvaralaca ne samo na srpskoj, već na južnoslovenskoj književnoj sceni. Ipak on u odnosu na nju pravi mali otklon, ističući pisca kao pojedinca, ne nužno i dio datog konteksta.
„Ja sam uvek nekako imao otklon od te književne scene. Recimo knjiga „U potpalublju“ se pojavila, dobila NIN-ovu nagradu, a da niko sa te književne scene nije znao ko sam. Ja se nisam družio sa tim ljudima. Znam da su mi posle pričali da je bila čitava ta potraga – ko je taj Arsenijević. Naprosto me niko nije poznavao. I dalje nekako osećam neku vrstu otklona. Ja sad igrom okolnosti znam pisce i družim se sa njima, ali mislim da prvo što odlikuje književnosti danas je da ne postoji neki generalni književni stil, neka škola kojoj biste vi pripadali, naročito ne u Srbiji. Svaki pisac je na izvjestan način svijet za sebe. Tako da ja to radim iz razloga koji su meni lično bitni, a ne iz nekih opštih društvenih razloga, naročito ne iz nekih pripadnosti književnog tipa, jer oni mi nisu ni potrebne“, kazao je Arsenijević.
On je na kraju večeri iskazao zadovoljstvo interesovanjem i pažnjom koju mu je publika na Ljetopisu ukazala, tim prije što nije prvi put ni u ovom grdi, ni na Festivalu.