Koprodukcija: Srpsko narodno pozorište i Beo Art
Ana Đorđević
„Anika i njena vremena“
Po motivima pripovijetke Iva Andrića „Anikina vremena“
Rediteljka: Ana Đorđević
Scenograf: Boris Maksimović
Asistentkinja scenografa: Nada Danilovac
Kostimografkinja: Marina Sremac
Asistentkinja kostimografkinje: Snežana Horvat
Kompozitor: Dragan Maksimović
Scenski govor: Dijana Marojević
Inspicijent: Vladimir Savin
Suflerka: Nataša Barbir
Majstor svjetla: Miroslav Čeman
Majstor tona: Đorđe Ilić
Trajanje: 80 minuta
Igraju: Milica Trifunović, Nenad Pećinar, Biljana Keskenović, Dušan Matejić/Dušan Vukašinović, Milovan Filipović, Jovana Mišković i Milica Grujičić
Riječ rediteljke:
„Kriza je otvaranje procepa u pojavnoj, uređenoj, ustaljenoj stvarnosti, kroz koji kuljaju ovamo, k nama, naše unutrašnje beštije koje nismo prepoznali, pogledali, pripitomili, kroz koji k nama dopire poziv da počnemo ozbiljno i mukotrpno da radimo da unapredimo sebe. Kriza je nužni produkt lažnog mira. Anikina vremena su vremena krize. Svaka kriza je šansa da se postojeći poredak, van čoveka i unutar njega, unapredi. To znači da se iznova stvaralački pristupi životu, da se utvrdi da li postojeće forme ponašanja odgovaraju sadržajima u ljudskom duhu koji se usložnjavaju, da li savest alarmira da se kultura svakodnevnog života i međuljudskog opštenja istrošila, deformisala, da li radi protiv života, sklada i ljubavi unutar te zajednice, ili je treba menjati, kako bi 
svako dobio novu priliku da bude voljen i srećan. Šansa da se stvari preispitaju i promene retko se dočekuje s radošću i spremnošću, jer promena traži učenje, a učenje je težak posao. Čovek je više sklon da živi stešnjenim, nepravednim, nesrećnim, ali poznatim i odobrenim načinom života, nego da rizikuje, veliki rad ga menja. Krizu u Aniki i njenim vremenima ne izazivaju prirodne katastrofe širokih razmera, razorni ratovi ili egzistencijalna ugroženost stanovništva. Jedna ličnost, samo jedna ličnost i to žena, izaziva kobnu zarazu koja preti da rasturi domove, i to dodaje celoj krizi još jednu dimenziju – zavist u odnosu na toliku ličnu moć. Anika je misterija. Cela njena ličnost je provokacija. Ali nju je stvorila upravo ta zajednica koja je se toliko boji.
Ona je žena rođena iz podsvesti mase koja je okružuje – kraljica svog carstva, nepokorna i svoja, zanosno mudra, lebdi iznad trivijalnosti, i uvek može da kaže „ne“, a to je sve što mnogi muškarci raznih uzrasta, pritisnuti brdima, obavezama, okoštalo formalnim odnosima, potajno sanjaju da budu. I ne samo muškarci! To sanjaju i žene, i zato joj se dive i mrze je, i zato
je proteruju iz svojih života, nasilno i na svoju štetu.“
Ana Đorđević
Riječ kritike
„Ana Đorđević je rediteljka koja za svoje predstave retko uzima „gotov“ dramski predložak. Ona ga stvara, isto onoliko koliko ga koristi, što jeste blisko savremenoj pozoršnoj estetici. Ana Đorđević je poznata i kao studiozna u svom radu. U njenim predstavama isijavaju analize, povezivanja i jedna nova čitanja, kako se to u pozorištu kaže. Tako je i sa „Anikinim vremenima“ Ive Andrića, odnosno predstavom Anika i njena vremena (koprodukcija SNP-a i Beo Art-a), u kojoj se prepoznaju motivi poznate Andrićeve pripovetke, njegove čitave proze, uz niz iskonstruisanih situacija, odnosa i dijaloga, dramaturški postavljenih u okvir onog dela priče kada Jakša, sin dobrunskog prote Melentija, umesto da se preda crkvi i nasledi porodični „zanat“, predaje sebe Aniki i „otvorenoj kući“, višegradskom bordelu, oslobođenom svakodnevne rutine. Od prvog trenutka, situacija je postavljena tako da, iako potisnute u kuće, bez velikog izgleda na društveni uticaj i javni život, žene oblikuju stvarnost u kojoj žive muškarci. Sa jedne strane je Anika (Milica Trifunović), kojoj niko ne zna zašto se okrenula protiv kasabe, potpomognuta nevaljalicama, kako ih Andrić u duhu narodnog jezika naziva, u ovom slučaju jednom, a ne dve, Savetom (Jovana Mišković). Sa druge stoji Anđa (Biljana Keskenović), 
protinica, takođe udružena sa jednom devojkom, Jelicom (Milica Grujičić). Anđa koja u originalu, zapravo, nije Jakšina, nego Anikina majka. Otvoreni i dvostruki obrt – Ana Đorđević nedvosmisleno jasno daje do znanja da su žene te koje vode „politiku“, kao i to da su Anđa i Anika glavne suparnice, otvara savremeni pogled na svet, jačanje osećaja da su žene i te kako bitan društveni faktor, ravnopravan ako ne i jači pol od muškaraca, pozvanih za sve i svašta, a otvara i pitanje odnosa tih istih žena, unutar porodice, gde majka tradicionalno sputava kćerku da bude samostalna i nezavisna, kao što pomaže ocu (muškarcu) da sina izvede na pravi put – put moći (Jakšu, kojeg igra Dušan Matejić). U drugom planu, predstava na tragu katkad suptilnog, katkad otvoreno kritičkog jezika Ive Andrića, otvara pitanja zaostalosti sredina koje svoju (ne)sreću grade na, takođe, tradicionalnim, zatucanim odnosima prepunim potlačivanja, sujeverja, licemerja… […] Od upečatljivijih uloga, pored ženskih, već navedenih, Nenad Pećinar je kao prota Melentije uspeo da iskoči, tačnije uskoči, upadne u grotlo muškaraca izbezumljenih novim, neistraženim i neosvojenim smislom postojanja, dok je Milovan Filipović kao već izbezumljeni Lale (Anikin brat kojeg Andrić crta invaliditetom) poentirao na „vezi sa đavolom“, implicitnom odnosu sa svojom sestrom, ali i kasabom, u kojoj nije prihvaćen, kao u pripoveci, nego izbačen, u kuću bluda…“
Igor Burić, Dnevnik
O rediteljki/autorki
Ana Đorđević je rođena u Beogradu, 1977. godine. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Profesionalni je reditelj od 2000. godine. Za većinu svojih predstava potpisala je autorski tekst ili dramatizovala prozno djelo. Neki od značajnijih rediteljskih poduhvata su joj: „Red vožnje Andreasa 
Sama“, Kiš/Baletić/Đorđević (Jugoslovensko dramsko pozorište 2005), „Don Žuan“, Ž. B. P. Molijer (BITEF teatar, 2005), „Dekameron“, Đovani Bokačo (Večernja scena Pozorišta „Boško Buha“, 2006), „Švabica“, Laza Lazarević (Jugoslovensko dramsko pozorište 2009), „Zapisi iz podzemlja“, F. M. Dostojevski (Jugoslovensko dramsko pozorište, 2010), „Ženidba“, N. V. Gogolj (Narodno pozorište Sombor, 2010), „Đakon“, Ana Đorđević (Srpsko narodno pozorište 2013), „Četrnaesta“, Ana Đorđević (Narodno pozorište Republike Srpske, 2013), „Mnogo vike ni oko čega“, Vilijam Šekspir (Narodno pozorište Sombor, 2015), U agoniji“, Miroslav Krleža (Beo Art i Jugoslovensko dramsko pozorište, 2016).