Književno veče: ALEKSANDAR ĐURIČIĆ “ČUVARKUĆE- UDOVICE PISACA”

O autoru: 

Aleksandar Đuričić rođen je prohladnog podgoričkog jutra, 18. novembra 1972. godine. Nažalost, samo u jednom primerku. Svet u kom bi manje ljudi slušalo samo sebe, a više one oko sebe, verovatno bi bio mesto koje nismo zaslužili.

U svojoj frenetičnoj potrazi za sveobuhvatnom istinom, a to je poriv koji je pokazivao od malih nogu, Đuričić je studirao nekoliko fakulteta. Ipak, u svakoj nauci, studiji i istraživanju imao je mnogo više pitanja nego što je bilo ponuđenih odgovora, pa su se novinarstvo, a kasnije i dokumentarna književnost, pokazali kao njegov jedini moguć put kroz život.

Kao novinar i urednik, radio je u brojnim tiražnim i uticajnim izdanjima, a njegov književni prvenac, „Posle fajronta – Knjiga o Paji”, romansirana biografija Pavla Vuisić, rasprodata je u enormnom tiražu.

Najveći pisci oduvek su govorili da umeće pisanja nije umeće izmišljanja ili pukog ređanja reči, već umeće gledanja i slušanja sveta oko sebe. U potpunosti se uklapajući u ovaj kroj, Đuričić čak ni kao osvedočeni ljubitelj kafanskog života Beograda, boem u čijem vrednosnom sistemu zadovoljstvo ne sme da ispašta zbog posla, nikad ne drži banku. On na karirani stolnjak između čaša i pepeljara pred pripitu ekipu uvek baca nova pitanja. Čak i kao gostujući predavač u raznim školama novinarstva, svoja predavanja nikad nije koncipirao kao izlaganja, već kao zbirku pitanja na koju studenti treba da daju sopstveni odgovor.

Gledajući i slušajući, tokom profesionalne karijere i života saznao je mnogo toga. Skoro sve o živima. A onda i o mrtvima. Nakon mrtvih, na red su došli besmrtni, o čemu i jeste reč u ovoj knjizi.

Riječ kritike:

„ Ovo je knjiga o intimi, o bekstvu od takozvanog kolektivnog zanosa, o samoći. „Čuvarkuće” otkrivaju daleko više a svakako ubedljivije od naših socioloških i kulturoloških studija. Ova sveska živosti i ezoterije privatnosti itekako pogađa u sridu.

Aleksandar Đuričić je krenuo na putovanje, koje je, vidi se to jasno, iznenađivalo i njega samog. Čini se da je baš to najuzbudljivije: autor se i sam radovao, lutao, svašta mu se dešavalo. Putovanje do adresa uvaženih udovica nije bez zamki. To grumenje uspomena (na Borislava Pekića, Mirka Kovača, Pavića, Kapora, Miku Oklopa, Đorđa Lebovića, Libera Markonija, Petru Krdua, Oskara Daviča i Luleta Isakovića) ostaje kao najvažnija akvizicija.

Đuričićeve udovice nemaju meštrovićevog osećanja mermernog spokoja. Baš naprotiv, kao po pravilu, one svoj fajterski duh shvataju kao ostavštinu za budućnost. Njihovo neodustajanje je svakako dirljivo, naboj plemenito usplahiren.

Ovo štivo ne veruje osobito međama žanrova. Autor jeste i ostaje odlično obavešten savremenik, a sa druge strane, kadkad tinejdžerski bezbrižno nastoji da nas namami na još i još jednu pomisao i osmeh. Đuričić posreduje ali u našu korist. Njegova otvorenost nije nepozata, a ovde se unekoliko pokazao kao insajder bez straha, naoko nezavođen, bestidan, jer je pre svega slobodan.

Ova knjiga je neminovnost, koja nam se talentovano desila. Neočikavano naizgled, kao sve istinite, pronađene stvari. Ima iznenađenja. Ima neočekivanih napomena o bivšim prijateljima, o palanačkom mentalitetu. Knjiga bez konvertita, knjiga o mahnitosti, ali i disciplini mašte pisaca bez kojih ne umem da zamislim naše književne ukrštene reči.”

Draško Ređep