Narodno pozorište Subotica biće u četvrtak, 27. jula gost Večernje scene Barskog ljetopisa, kada će se našoj publici predstaviti komadom „Edeš Ana“, koju je po motivima istoimenog romana Dežea Kostolanjija, režirao Jožef Cajlik. Predstava počinje u 21:30h na Ljetnjoj pozornici. Ovo je jedini komad koji se ne igra u Starom Baru i to zbog tehničkih uslova koji su, u ovom slučaju, podesniji na Ljetnjoj pozornici. Predstava je titlovana.
Narodno pozorište Subotica
Po motivima istoimenog romana Dežea Kostolanjija
Režija: Jožef Cajlik k.g.
Dramaturgija: Kata Đarmati
Scenografija i kostimografija: Erika Gaduš k.g.
Kompozitor: Robert Lakatoš k.g.
Konsultant: Mikloš Forgač
Sufler/inspicijent: Timea Biro
Igraju: Hermina G. Erdelji, Natalia Vicei, Arpad Černik, Zoltan Mezei, Nandor Silađi, Katalin Siracki, Ervin Palfi, Čila Pamer i Ervin Palfi
O predstavi
“Veoma je važno napraviti pravi repertoarski potez – prepoznati koje umetničko delo, koji klasik ima vrednost u ovom vremenu, a zatim ga pripremiti za scenu tako da zadrži autentičnu snagu, a postane deo savremenog pozorišta. Kata Đarmati nije dopisala ni jednu jedinu reč, ali zato je znalački sažela tekst čuvajući njegovu narativnu i dodajući mu dramsku dimenziju (koju u sebi pripovetka i sadrži). Edeš Ana je predstava o brutalnom izrabljivanju sluškinje od strane gospodara, o opsesivnoj vezanosti gospodara za sluškinje i sluge, o nesposobnosti sluge da izaće iz paralizujuće pozicije, o svakom mogućem izrabljivanju i poništavanju žene u kapitalističkom društvu i, na kraju, o užasnoj, samoubilačkoj, neartikulisanoj pobuni žrtve kojoj je izbrisan identitet. Glumci lako i efikasno iz naracije prelaze u dramsku igru. Imaju sveden pristup glumi pa u svim ulogama deluju ubedljivo. Izvanredna je Natalija Vicei koja igra opsesivnu gospodaricu. Ona je naoko hladna, ali jedan tik oko usana otkriva ludu, opsesivnu i zlu ženu. Ana Edeš u interpretaciji Hermine G. Erdelji je ženski Vojcek i potvrđuje da rušenje granica ljudskosti nužno vodi u agresiju i zločin.”
Marina Milivojević – Mađarev (iz obrazloženja selekcije Sterijinog pozorja 2016.)
Riječ autora
“Dragi Dezire!
Srce gore, je li?
Glavu gore…Samo glavu gore, samo srce gore.
Ili već nikoga nema na ovoj zemlji?
Pa gde si? U tebi još plamti duša, tebi je još mesto ovde, ti moraš doći.
A i došao si. Sediš tamo, skroz nazad, izgubljeno u redovima stolica svedoka, izgubljen u svojoj bundi u ovom oktobarskom danu. Na tebe više ne deluje prolaznost vremena.
Vikni. Nadmaši lavove.
Vikni, zahtevaj milost za grešnike.
I reci ponovo i ponovo:
„Nema pravde. To jest ima toliko istine koliko ljudi. Svako ima svoju istinu. Ovi ne dolaze do izražaja, oni su protivrečne. Ali iz toliko mnogo istine se može stvoriti jedna sjajna, hladna, pametna i mermerna laž, koje ljudi nazivaju istinom.“
Dragi Dezire,
bio si toliko u pravu… toliko si u pravu…
Klanjajući se pred tvojom kristalno čistom mudroću”,
Kata Đarmati, dramaturškinja
Riječ kritike
„Režija Jožefa Cajlika je odgovarajući odraz Kostolanjijevog književnog stila, fino zamešanog apsurda, poezije, metaforike, fantazmagorije i groteske, spoj koji u predstavi ima i trunke čehovljevske atmosfere, melanholičnog vapaja za životom koji neprestano izmiče. (…) Gospođa Vizi Natalije Vicei je bleda i udaljena, kao avet, često deluje snuždeno, poraženo, ali je istovremeno stroga i autoritativna, u odnosu sa Anom. Anu Edeš igra glumica Hermina G. Erdelji markantno i ekspresivno, krajnje svedenim sredstvima, tiha je i preskromna, najveći deo vremena je statična do umrtvljenosti, kao zbunjena, uplašena životinja. (…) Sluškinja koja ubija svoje gospodare postaje snažan simbol pobune protiv nepravednog ustrojstva sveta, izraz razarajuće jake potrebe za revolucijom društvenih odnosa.“
Ana Tasić, Politika
„Komad počinje molitvom za umiruće. Dramaturškinja Kata Đarmati kako i sama kaže, nije menjala ni jednu kostolanjijevu reč – o tome da nije lako dramatizovati roman izlišno je govoriti, no Kata Đarmati to već znamo ume to da čini i u ovom slučaju pisac je njem moćan saveznik, ona stvara skelet kroz koji je veoma lako pratiti priču – jasne slike, jasan narativni tok. Ona ostavlja bogati i zavodljivi Kostolanjijev jezik na pravim mestima onako, da se iz njega oseti magija koja bije. Spretno vas na posletku, na kraju putovanja vraća na početak na molitvu za umiruće. ..
Reditelj Jožef Cajlik dobro okrestrira predstavu – jasno je kada neko izlazi iz uloge i u trećem licu upućuje publiku o postupcima lika koji igra i kada se ponovo u lik vraća. Igra se sa publikom na sceni, predstava je i intimna i veoma otvorena prema svojoj publici…Kraj je odlično rešen – pošto smo videli da je Ana počila ubistva jedan od glumaca poziva publiku da ustane i za tren smo svi u sudnici i čekamo presudu i čujemo molitvu za umiruće na sceni. Molitvu koja je otvorila predstavu. Deli se zajdenički doživljaj. Samo znam da Ana Edeš neće u pakao.“
Nataša Gvozdenović , Radio Novi Sad
Autor
Deže Kostolanji (Kosztolányi Dezső, Subotica 1885 – Budimpešta 1936) književnik, novinar, publicista, prevodilac, oprobao se gotovo u svim književnim rodovima, od poezije, esejistike, do pozorišnih komada. Gradeći sopstveni stil, koristio je francuski simbolizam, impresionizam, ekspresionizam, psihološki realizam, a smatra se i začetnikom futurizma u svojoj sredini.
Rođen je u Subotici, gde je završio gimnaziju. Međutim, zbog sukoba sa nastavnikom napustio je školu pre mature i pored toga što mu je otac bio direktor škole. Studije je nastavio u Budimpešti (1903), gde se družio sa Mihaljem Babičem i Đulom Juhasom, velikim mađarskim književnicima.
Prvu pesmu objavio je 1901, prvu zbirku pesama 1907, a prvu nagradu osvojio je 1910. zbirkom Žalbe lošeg deteta. U periodu od 1908. do 1910. putovao je po Evropi. U proleće 1909. posetio je Beograd. Svoje utiske o egzotičnoj slici tadašnjeg glavnog grada: ulicama, narodu, kafanama, odbornicima u skupštini, Narodnom muzeju, Univerzitetskoj biblioteci, objavio je u obliku dva kratka putopisa (Beogradski dnevnik i Srpski mozaik) u časopisu Élet (Život). Kasnije ih je objedinio i objavio u knjizi pod nazivom Mastilo. Ipak, za njega je rodni kraj bio najveća inspiracija. Mnogi njegovi romani, od kojih najpoznatiji Ševa (1924), Zlatni zmaj (1926) i deo pripovedaka iz Kornel Večernji vode poreklo iz njegovih subotičkih dana.
Svest o bolesti i prolaznosti života odrazili su se i na njegov knjiženi stil, koji su mnogi kritičari okarakterisali kao secesijski kult smrti. Iako se okušao u raznim žanrovima, po nekim kritičarima pre svega je pesnik, jer se čak i u proznom radu oseća poezija. S druge strane, neki Kostolanjijevi eseji i polemike o prevođenju aktuelni su i danas. Prvi znaci teške bolesti, raka grla, pojavili u se 1933. U narednom periodu operisan je nekoliko puta, da bi 1936. umro u 51. godini života u predgrađu Budimpešte.
Reditelj
Jožef Cajlik (Czajlik József) rođen je 1971. godine u Dunaserdahelju (Slovačka). Maturirao je u Košicama (Slovačka) 1993. godine. Nakon toga je postao član pozorišta Talija, a zatim od 1994. do 1995. pozorišta Jokai u Komarnu. Od 1995. godine vraća se u pozorište Talija. Od 1997. do 2002. godine studira režiju u Bratislavi, a zatim je postao glavni reditelj budimpeštanskog pozorišta Barka. Od 2011. godine je direktor i glavni reditelj pozorišta u Košicama. U svojoj karijeri osvajao je brojne nagrade a najvažnije su: 1993. J. Saunders: Over the wall – X Iparista Kisszínpad, Kassa – Glavna nagrada na Festivalu Jokaijevi dani u Komaromu kao i nagradu Ferenczy Anna za mladog umetnika; 2000. Ostrovski: Devojka bez miraza, Nagrada za najbolju predstavu na Festivalu ZLOMVAZ, u Pragu i na International Festival of Theater Universities, Amsterdam; 2001. P. Schaffer: Amadeus, Jókai Színház, Komárom, glavna nagrada na Festivalu mađarskih pozorišta izvan Mađarske, Kisvárda, kao i Specijalnu nagradu za režiju na festivalu kamernih pozorišta u Budimpešti.