Beogradsko dramsko pozorište i Beo Art produkcija: „U raljama života”

Beogradsko dramsko pozorište i Beo Art produkcija

„U raljama života”

Prema romanu Dubravke Ugrešić

Reditelj: Andrej Nosov

Dramatizacija i adaptacija: Biljana Srbljanović

Scenograf: Una Jankov

Scenski pokret: Marija Milenković

Kompozitor: Irena Popovic Dragović

Saradnica na dramatizaciji: Hristina Mitić

Asistent reditelja: Aleksandra Lozanović

Dramaturg saradnik: Đorđe Kosić

Igraju: Iva Ilinčić, Aleksandar Vučković, Vesna Čipčić, Dunja Stojanović, Vanja Nenadić, Luka Grbić, Miloš Petrović Trojpec, Marko Todorović

Riječ reditelja:

„Šta to znači biti mlada žena na Balkanu? Kako sa muškarcima? Kako naći svog idealnog tipa? Kako žena danas da bude srećna? „U raljama života“ je predstava o muškarcima, na kakve muke stavljaju žene, i sa kakvim mukama žene moraju da se nose. Osnovna ideja je da se spremimo za svadbu, jednu dugu, lepu, mrsnu, balkansku svadbu koja bi trebalo da nam iznedri mladu, a mlada puno mladunčadi. I tako, sve kako su babe htele. I dede. Sve onako kako su oni svi za nju, tu Šteficu sanjali. Šta je zapravo taj san – on je satkan između nametnute patrijahalne matrice i medijske kulture koja jede i jede. Često se samo prilikom žestokog nasilja govori o ženskim pravima, ili uopšte o toj tihoj puzajućoj, prihvatljivoj, svakodnevnoj i nepodnošljivoj diskriminaciji i nadasve prihvaćenom nasilju. Nije to samo pitanje diskriminacije, to je pitanje jezika, to je pitanje normi, to je pitanje pravila koja su dodatno pometenim postjugoslovenskim društvima emancipaciju i napredak podredile suvom kapitalu. Diskriminacija postaje takođe roba, svet se kao menja, a sve zapravo ostaje manje više isto. Ključna je paradigma današnjeg nametnutog i često osuđivanog okvira lepote, sreće, bliskosti ili pak potreba i namera koje žena ima. Nekadašnje ljubiće zamenili su instagram postovi, svet satkan u medijskoj kakofoniji i sve neke velike priče koje svako ima. Šta je na nekom jednostavnom čoveku željnom sreće? Može li se izaći iz takvog okvira? I zašto bi? I ko bi i kako? Kako u odnosu na film? Dosta drugačije, ova predstava nastaje tridest i više godina posle filma. Ona je čitanje neke nove generacije.“

Andrej Nosov

Riječ kritike:

P(l)tka komedija o našim tragedijama

„Polazeći od romana Dubravke Ugrešić, autori predstave “U raljama života” su uobličili delo za koje je ispravnije reći da je nastalo prema motivima iz ovog romana, jer su radnja, kao i sadržaj i forma prilično drugačiji od njega (dramatizacija i adaptacija Biljana Srbljanović). Za početak, u predstavu nije uključeno autorefleksivno, postmodernističko rešenje “dela u delu”, postavka procesa nastajanja dela, koja upadljivo određuje ovaj “pačvork roman”, ali i kasniji, čuveni film Rajka Grlića. Taj postupak je vrlo izazovan na planu značenja i strukture, romana kao i filma, jer omogućava idejno i komičko poigravanje sa konvencijama žanrova, a ono bi bilo naročito provokativno u pozorištu, jer je ono živo, nastaje u realnom vremenu, pred gledaocima, zbog čega su mogućnosti za poigravanje veće. Radnja predstave je bitno drugačija od fragmentarnije radnje romana, čiji glavni tok, između ostalog, prati Šteficine pokušaje da nađe ljubav, u kratkim epizodama sa različitim muškarcima. U predstavi je Štefica u vezi, što je slučaj i sa njene dve drugarice, Anuškom i Marijanom, dok su originalni likovi iz romana, Trokrilni, Intelektualac i Mister Frndić, koji su bili Šteficini pokušaji ljubavnih avantura, u predstavi, između ostalog, postali partneri njenih prijateljica (neki od njih). Dakle, scenski tekst se u ogromnoj meri udaljio od romana, što je naravno legitimno, ali, sa isključivanjem postupka metateatralnosti, isključena su i potencijalno izazovna značenja predstave. Novi komad je strukturalno i idejno uprošćeniji, više-manje je sveden na savremenu pripovest o napetostima u muško-ženskim odnosima, p(l)itku komediju o tragičnoj otuđenosti i izgubljenosti današnjeg čoveka. Foto Dragana Udovičić Scenski prostor koji predstavlja Šteficin i Tetin stan je odgovarajuće savremeno, stilizovano, pomalo i kičasto dizajniran, kao i kostimi likova (scenografija Una Jankov). Vođeni rediteljem Andrejem Nosovim, glumci igraju energično i nadahnuto, nesporno ubedljivo gradeći mozaik nezadovoljstva i nemoći današnjeg čoveka. Likovi provode vreme tražeći seks, drogu i beskonačne žurke, što se može shvatiti kao pokušaj bega od praznina u njihovim životima. Vesna Čipčić izuzetno šarmantno i dirljivo igra Tetu koja se trapavo muva po Šteficinom životu, označavajući i njenu emotivnu podršku. Komički je efektno rešenje Tetine bezubosti, zbog odsustva veštačke vilice koja je neprestano negde zaturena, pa ona stalno šuška dok priča. Iva Ilinčić je takođe ubedljiva kao nezadovoljna, ali odlučna i samosvesna Štefica, mnogo samouverenija od one nesigurne i kilave Štefice iz romana. Vanja Nenadić igra vrlo samouverenu Šteficinu prijateljicu Anušku, u vezi sa lažljivim oženjenim muškarcem (Trokrilnim), a Dunja Stojanović predstavlja drčnu Marijanu, pred udajom. Ženski likovi su jaki, možda i snažniji od muških, što istinito odražava stanje našeg društva. Luka Grbić izuzetno uverljivo predstavlja Trokrilnog, jednu sirovinčinu sa viškom testosterona, Marko Todorović je nešto smireniji Mister Frndić, Aleksandar Vučković igra Šofera, dok Miloš Petrović Trojpec ekspresivno i komički sugestivno oblikuje lik Intelektualca koji neprestano filozofira o weltschmerzu.”

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 27. oktobra 2021. godine